Iren Lidova

Milorad Mišković pripada onoj srećnoj generaciji koja se, iako bliska učenju majstora prošlosti, uspešno predstavlja i u savremenoj igri, suočavajući se tako sa plesom budućnosti. Kao jedan od retkih plemenitih plesača u klasičnom baletu, on je i strasni, i senzualni tumač savremenog repertoara. Tako se njegovo ime istovremeno pominje i u tananom romantizmu Žizele i herojskoj žestini Prometeja Morisa Bežara. Neumorni istraživač, umetnik koji objedinjuje i inspiriše, Milorad Mišković ima sasvim posebno mesto u sazvežđu velikih plesačkih zvezda našeg doba. S obrazovanjem stečenim kod dve ruske balerine iz carskog doba, Nine Kirsanove i Olge Preobraženske, kojima je bio jedan od poslednjih učenika, Mišković je vrlo mlad otkrio repertoar Fokina i Mjasina u trupi “Original Ballet Russe du  Colonel de Basil«; radio je u Londonu kod Nikolaja Sergejeva, nesumnjivog naslednika velikog stila Petipa i ušao u tananost i romantičnu ljupkost slavnog para Markova – Dolin u trupi »London Festival Balet«. Pošto je tokom blistave karijere oplemenio svoje neprocenjive vrednosti, Mišković je postao pravi učitelj akademskog stila, znajući da ga znalački prilagodi i zahtevima savremene igre. Došavši u Francusku u osamnaestoj godini, bez prtljaga i novca, već je imao titulu soliste Beogradske opere. Izuzetan fizički izgled, snažna ličnost i već stečeni kvalitet vrsnog igrača ubrzo su mu otvorili sva vrata. Posle kraćeg prolaska kroz kompaniju »Ballets des Champs Elysées« angažovan je kao solista u »Original  Ballet Russe du Colonel de Basil« u Londonu, trupu koja je bila nastavak trupe Djagiljeva, potom u »Ballet international Mone Inglezbi«, trupu sjajne britanske balerine, nakon čega će postati prvi igrač – zvezda u trupi »Ballets de Monte Carlo Markiza de Kuevasa«, gde je s Rozelom Hajtauer ostvario blistavi početak u Žizeli, i u baletu Romeo i Julija s vrlo mladom Eteri Pagava. Rolan Peti, koji je upravo tada tražio novog igrača – zvezdu, našao je u Miškoviću »redak primerak« koji mu je nedostajao: vrlo lepog igrača, čistih i skladnih linija, blistave pojave na sceni. Ne oklevajući, Rolan Peti mu je ustupio većinu svojih uloga, kao što su Mornar u Adame Miroir Žana Ženea, Husar u Mjasinovom Plavom Dunavu, Mladić u Sastanku Prevera. Mišković je osvojio »ceo Pariz« i uspeh konačno krunisao u Njujorku, zahvaljujući svom ostvarenju za pamćenje u baletu Combat Dolara – Banfilda, pored Kolet Maršan. Taj balet mu je u SAD doneo Nagradu najboljem mladom igraču godine. Njegov početak s Rolanom Petijem, izuzetan i pun obećanja, nažalost je prekinula teška bolest koja ga je za duže vreme paralisala. Taj iznenadni i prinudni odmor omogućio mu je da razmisli o svojoj umetnosti i da produbi svoju ličnost. Kad se vratio na scenu, još ranjiv, ali i dalje vatren i strastan, tražile su ga sve velike balerine i velike baletske trupe. Krstario je Francuskom sa Liset Darsonval, bio je partner Ivet Šovire u »Ballet de Marigny« i pratio je na njihovim koncertima u Parizu, Portugalu i Brazilu. Tokom više sezona igrao je s trupom Žanin Šara, kojoj je bio omiljeni partner. Godine 1951. Anton Dolin ga je predstavio Londonu u Žizeli, na Festivalu baleta u Pozorištu Stoll, sa slavnom partnerkom, njegovom sunarodnicom Mijom Slavenskom, koju je Mišković znao samo po čuvenju. Njegovi uspesi u Londonu iznenada su promenili tok njegove karijere. Pod upečatljivim utiskom tog mladog plesača izuzetnih vrednosti, Alisija Markova, tada na vrhuncu slave, predložila mu je da bude njen partner na turneji koncerata po Engleskoj, Francuskoj i SAD. Igrati s Markovom bilo je ne samo sreća već i velika čast. Uprkos razlici u godinama, par je bio veličanstven i, s repertoarom odlomaka iz Žizele, Silfida, Krcka Oraščića(Ščelkunčik) svuda je osvajao publiku, kako u Albert holu u Londonu tako i u Palati Šajo u Parizu i u Holivudu. Nastupali su uvek u pratnji simfonijskog orkestra. U kontaktu s tom velikom romantičnom umetnicom Mišković je produbio svoja tumačenja uloga. Igrao je s njom i balet Popodne jednog fauna, koji su mu prenele Mari Ramber i Lidija Sokolova, jer su one u Londonu, s Vaclavom Nižinskim, sarađivale u njegovom kreiranju. Kasnije će uloga u baletu Popodne jednog fauna predstavljati jedan od njegovih velikih uspeha. Iskustvom stečenim sa Markovom obogaćeno je znanje mladog igrača, koji se u tom trenutku osetio spremnim za nove izazove, jer mu njegove uloge u klasičnom repertoaru i stečena titula princ igre nisu bili dovoljni. Trebalo bi priznati da su njegova želja za nezavisnošću i inspiracija koja je navirala uvek vodile novim horizontima i iskustvima. Zato je, dakle, odlučio da obrazuje sopstvenu trupu, prenese joj svoju vatrenost i svoju strast. Kad mu je neki projekat pri srcu, on uvek dokazuje svoju izuzetnu istrajnost. Tako je juna 1956, na Festivalu Lion – Šarbonije prvi put prikazao svoju novu trupu, uz moju efikasnu saradnju, kao i učešće scenografa Bernara Dajdea.  Njegov prvi program beleži slavna imena kao što su koreografi Moris Bežar, Valter Gor i Viktor Gzovski, scenografi Lila de Nobili, gore pomenuti Bernar Dajde i Fransoa Gano, avangardni kompozitori Moris Oana i Zdenko Turjak. Mišković pruža prvu priliku  svom drugu Milku Šparembleku, koji tako započinje svoju karijeru koreografa vrlo uspelim baletom L'Echelle, ostvarenim u saradnji sa veoma mladim Dikom Sandersom. Šest solista, lepih, mladih i jakih personaliteta, garancija su za dobru predstavu: Kler Somber, Tesa Bomon, Veronika Mlakar, Milko Šparemblek, Vasili Sulić i, razume se, sam Mišković, koji je te večeri osvojio publiku u Prometeju, i bio neosporni vrhunac tog prvog programa trupe. Dobio je nagradu pariske kritike »Noël Boyer« za Prometeja, kao najzanimljivije delo godine. S ovim baletom Mišković je trijumfovao na svim kontinentima: iznenadio je Latinsku Ameriku, potresao severnu Afriku i Bliski istok. Složena uloga tog »nosioca svete vatre« savršeno odgovara njegovoj uzvišenosti i inspiraciji, a i njegovoj skladnoj građi, zbog koje su ga često upoređivali sa skulpturama antičke Grčke.

Održavati tokom deset godina vrednost svoje trupe, bez ikakve finansijske podrške, bilo je za njega pravi podvig, što mu je svakako donelo veliki umetnički ugled. Za vreme predstava u Operi Monte Karla i na festivalu u Angijenu mogao je da obogati svoj repertoar novim delima. Tokom tri gostovanja u Parizu bio je prvi koji je održavao predstave u pariskom predgrađu, sa Lijan Dajde i Rozelom Hajtauer. Njegova trupa  postigla je izuzetan uspeh u Londonu, Nemačkoj, Španiji i Italiji, zemlji kojoj se često vraćao. Godine 1959. Mišković je delio uspeh s Morisom Bežarom u pozorištu La Monnaie u Briselu, na čuvenoj premijeri Posvećenja proleća, igrajući jedan od svojih velikih baleta, Señor de Mañara, drugi balet po redu te večeri, koji mu je doneo ugled velikog dramskog tumača, za koji je dobio i nagradu briselskih kritičara.

Godinama zauzet putovanjima i probama, povremeno je ipak napuštao svoju trupu da bi igrao sa stranim kompanijama ili se vraćao svojim slavnim partnerkama. Sa Ivet Šovire na Festivalu u Mareu igrao je Romea i Juliju, ponovo se susreo na sceni sa Žanin Šara u Théâtre Champs Elysées tokom Međunarodnog pariskog festivala baleta, bio je jedan od prinčeva u Pepeljugi u produkciji Rajmunda de Lorena i trupe »Ballet de Monte Carlo Marquis de Cuevas«. Igrao je u Marsejskoj operi trijumfalnu Žizelu s Rozelom Hajtauer, bio na gostovanju u  SAD sa Baletom Čikaga s partnerkama Sonjom Arovom i Melisom Hajden, igrao je u Švedskoj premijeru dela inspirisanog mladošću Karla Marksa, odgovarajući na poziv tamošnje balerine i koreografa Elze Marijan fon Rozen. Njegova scenska pojava ostavila je

upečatljiv utisak na skandinavsku štampu, koja je u njemu videla spoj Erika Bruna i Rudolfa Nurejeva. U stalnom traženju novih formula za svoju grupu Mišković je studirao pevanje, koje je uveo u ljupku sliku nadahnutu komedijom del’arte Lelio, postavljenu u pozorištu Montansije u Versaju. Godine 1962, na Festivalu u Spoletu, ostvario je svoju prvu značajnu koreografiju Parisov sud, tananu i finu rekonstrukciju doba slavne Taljoni, sa Karlom Frači, a sam je igrao Parisa, na muziku Spontinija. Taj prvi susret s velikom italijanskom balerinom i njenim suprugom čuvenim rediteljem Bepeom Menegatijem označio je početak duge trajne saradnje koja je Miškoviću omogućila da se afirmiše u Italiji.

U međuvremenu je 1966. godine ponovo uspostavio veze sa svojom zemljom i vratio se kao velika zvezda u Beogradsku operu da bi odigrao Žizelu i Romea i Juliju, a 1968, specijalno za njega Dimitrije Parlić kreirao je balet Huan od Carise. Njegov povratak je izazvao buru oduševljenja, propraćenu mnogobrojnim nastupima pred televizijskim i filmskim kamerama. Učestvovao je naFestivalu u Dubrovniku postavivši Combat de Tancred Monteverdija i predstavljajući u jednoj staroj palati  svoj one man show sačinjen od pesama i igara. S jugoslovenskom balerinom Vesnom Butorac pozvan je na turneju po Sovjetskom Savezu, gde je igrao Žizelu i Labudovo jezero.

Godine 1972, privučen američkim ponudama, dve sezone je proveo u Sjedinjenim Državama kao umetnički direktor, najpre u Dalasu, na poziv Žorža Skibina, potom u Alabami, gde je osnovao odeljenje koreografije na Visokoj školi scenskih umetnosti. Sledeće godine je postao pomoćnik umetničkog direktora Ballet West USA u Solt Lejk Sitiju (Juta). Njegov živi temperament i osećajna priroda, međutim, teško su se prilagođavali konvencijama američkog života.

Godine 1974. Mišković se opet našao u Evropi, rasterećen i srećan. Na Atinskom festivalu predstavio je još jednog legendarnog junaka, Eshilovog Oresta, s grčkim nacionalnim dramskim pozorištem i koreografskom grupom Ralu Manu. Bio je to spektakl potresne snage, u kojem je Mišković još jedanput našao junaka po svojoj meri.

Moris Bežar, koji je posebno cenio Miškovićev dar pedagoga i animatora, u nekoliko mahova mu je poveravao svoju trupu, kako za turneju po Sjedinjenim Državama tako i tokom briselskih sezona. Bežarovi igrači bili su veoma iznenađeni pronicljivošću svog novog učitelja, čije budno oko ne propušta nijednu i najmanju grešku u stilu, niti propust u izvođenju.

Mišković se sve više posvećuje koreografiji. Njegova nova verzija Žizele u Veronskoj areni, s Karlom Frači i Paolom Bortolucijem, postigla je ogroman uspeh, a sa istim zvezdama vraća se u Arenu da bi postavio Krcka Oraščića. Kreira i druge celovečernje balete za Karlu Frači: Prometejeva stvorenja, La filia di Jorio, Hommage romantique (koji se posle Italije prikazivao i u Parizu, u »Espace Cardin«, gde je Mišković  kreirao i balete Šeherezada i Diable boiteux). U Firenci postavlja Labudovo jezero, u kome su igrali Jekaterina Maksimova i Vladimir Vasiljev, da bi vrlo brzo posle toga, u Zagrebu, ostvario veliku koreografsku simfoniju De veritatae poznatoghrvatskog kompozitora Stjepana Šuleka. Bio je to veliki kulturni događaj u Jugoslaviji.

Sledeće godine poziva ga Rober Osein u Rems da vodi novu baletsku trupu u Théâtre Populaire. Tu je postavio Mozaik, balet koji podseća na persijske minijature.

Od  1978. radi u Napulju, Milanu, Đenovi, a u pozorištu u Torinu kreira romantični balet na Šopenove balade, kao i Verter, delo koje se u Italiji smatra najboljim ostvarenjem godine. Za istu trupu priprema celovečernji balet Kleopatra, koji je na gostovanju u Moskvi dobio nagradu kao najbolje igračko – dramsko ostvarenje. Sprema i dve velike produkcije u Italiji: operu – balet Mefistofeles od Boita, kao i reprizu svog trijumfalnog Krcka Oraščića u Veronskoj areni.

Krajem 1979. generalni direktor Uneska M’Bou Amadu Matar nudi Miškoviću mesto umetničkog direktora u toj svetskoj organizaciji. Njegov zadatak bio je da organizuje proslave i godišnjice znamenitih ljudi i umetnika iz sveta: koncerte, izložbe, operske i dramske spektakle, simpozijume i kolokvijume s temama iz oblasti baletske i igračke umetnosti, dane kulture svih nacija članica te svetske organizacije. Tada je UNESCO, tako reći, bio jedan internacionalni teatar. Od velikih Gala spomenimo samo spektakl Gala de Danse u palati Uneska, posvećen legendarnoj kubanskoj balerini Alisiji Alonso, zatim koreografski oratorijum Korak u čast 21. generalne konferencije Uneska u Beogradu, u Centru »Sava«, zatim veliki Hommage Galini Ulanovoj, takođe legendarnoj balerini, održan u sali Plejel u Parizu, i Gala u Moskvi u Boljšom teatru povodom 40-godišnjice Uneska. Na svim tim velikim svečanostima učestvovale su baletske zvezde sa svih kontinenata. Predstave su prenosile Evrovizija i Mondovizija. Posle deset godina provedenih na toj funkciji odlazi u penziju kao viši internacionalni funkcioner Uneska i, na molbu Bengta Hagera, tadašnjeg predsednika CID-a i kolega iz tog Saveta za igru pri Unesku, prihvata mesto predsednika i odmah nastavlja rad na projektima koji su bili u toku i radi nove za naredne sezone. Organizovao je mnogobrojne kolokvijume i simpozijume na temu igre i o problemima igre, igrača i baleta. CID Unesko bio je na neki način katalizator, ali i most između nacija. Zahvaljujući toj organizaciji, umetnici i kreatori raznih nacija mogli su međusobno da sarađuju, da obavljaju razmenu, ali i da zajednički učestvuju u velikim nacionalnim i internacionalnim projektima. Na tom novom položaju, u novoj ulozi, majstorski ostvaruje nove uspehe. Sada je dozivotni počasni predsednik Međunarodnog saveta za igru, ugledna međunarodna ličnost koja je i dalje prisutna i spremna da pomogne sve ono što čini umetnost, kao i razvoj mladih umetnika u budućnosti. Uz sve to zauvek je sačuvao svoju jaku ličnost i šarm plemenitog igrača.