Zaglavlje - Milorad Miskovitch

Odlomci iz razgovora sa teatrologom Jovanom Ćirilovim

 

  • Dakle, umetnik se rađa i, onda...

Taj početni instinkt je veoma važan da bi dar mogao da se ispolji. U trenutku kad se on ispolji, uspostavlja se neka vrsta svesti o daru. Onda ta svest rađa dublju svest i evolucija te svesti pretvara se u želju za posvećenjem tome. To više nije improvizacija - dolazi školovanje. A u školi se mora raditi, raditi i raditi. Jer, kao što kažu, talenat je samo deo uspeha, a sve ostalo je rad. To je velika istina, naročito u baletu... Balet traži žrtvu, više nego ostale umetnosti.

  • Zašto ste se opredelili za Pariz ?

Mislim da sam imao ogromnu sreću što sam, uz svoj temperament i  ogromnu želju za učenjem, imao Kirsanovu kao prvog pedagoga . Kad sam bio pred izborom da se opredelim za Pariz ili za Moskvu, gde su hteli da me pošalju, ja sam želeo Pariz. Moju ljubav prema Parizu probudila je Nevenka Urbanova, naša velika glumica i izuzetna ličnost, koja je želela da mi pomogne u mom daljem razvoju, u životu kao i u umetnosti. Ona je dobro poznavala taj grad, njegovu atmosferu i umetnost Od nje sam prvi put čuo za Serža Lifar. Pokazala mi je album i pričala o svojim utiscima kad je videla Lifara na sceni Pariske opere. Svoje ushićenje Parizom, njegovim umetničkim životom i francuskim baletom prenela je i na mene.  To se poklopilo sa onim što je rekla Kirsanova: „Milorade, nemoj više ostajati ovde kod mene. Ti moraš da ideš i da ostaneš u Parizu, da radiš sa Preobraženskom. Jer ono sto ja tebi mogu pružiti, to više nije dovoljno  u odnosu na ono sto ti možeš da ostvariš.

  • Da li ste nekada zažalili što ste napustili trupu Markiza de Kuevasa?

Oduvek sam bio veoma nezavisan. Još od svoje petnaeste godine živeo sam sâm. Nisam želeo da me iko sputava. Da sam drugačije razmišljao bio bih u Pariskoj operi, ili kod Kuevasa, ili kod Balanšina u Njujorku ili u trupi „Royal Ballet“ u Londonu. Moja želja je uvek bila istraživanje novog. Stalno sam nastojao da nađem to novo. Čim sam smatrao da je nešto novo i originalno, jurio sam da vidim šta je to. S jedne strane, to je moj karakter. Čak ni moja vlastita trupa nije me mogla zauvek vezati. Posle deset godina bilo mi je  dosta, a posle petnaest - i previše. To je moja priroda. Ne mogu da zamislim da će sutrašnji dan biti kao današnji. Svestan sam da zahvaljujući onome juče imam ovo danas. Uvek su mi potrebni prozori i vrata, pa čak, ako je potrebno, ja ću skinuti i krov da bih imao vazduh i vidik u očekivanju onog  što će mi doći sutra.

  • Prema Frojdovoj teoriji, kod svake ličnosti, muške ili ženske,  preovlađuje jedan princip, kod žena – anima, kod muškaraca – animus. Međutim, nema ličnosti u kojoj nema i jednog i drugog principa. Kod baletskih igrača, naročito ranije, veoma je preovladavao taj ženski princip – anime. Da li je tačno da je tu došlo do neke evolucije, da je postalo važno odbraniti muški princip, pogotovo u tim baletima u kojima je reč o ljubavi između muškarca i žene?

U svom radu, posmatranjem samog sebe u ogledalu igrač vremenom može postati narcisoidan, i preko te narcisoidnosti, a možda i nesvesno, pronalaziti sebe kroz druge osobe istog pola. Sve više muškarci počinju da razumeju i vole balet posmatrajući ga  sa sportske strane. Ta disciplina, kao i rad na sopstvenom telu, negde postaje vrlo bliska disciplini atletičara. Zahvaljujući tome, muška baletska tehnika je napredovala, kao i tehnika duetne igre, u svojoj bravuroznosti.
Mešavina muškog i ženskog principa, anime i animusa, neophodna je svakom čoveku da bi živeo svoj kompletan život. Ako muškarac ne poseduje senzibilnost, ne može biti blizak umetnosti, prirodi, ali ni ženi. A ako muškarac nema muškosti i mušku disciplinu, ostaje rob svoje senzibilnosti, bez mogućnosti da u igri uradi nešto dublje i kompleksnije.

  • A šta je sa baletom? A šta sa igračem pred tim velikim pitanjima?             

                                                                                               
Igra, kad je na najvišem nivou, isto je što i biblijski psalam,  poslovica i Pesma nad pesmama. To je trenutak kad se misao zaustavi, kad nije ni samo intelekt, ni znanje, ni vera, već nešto što prevazilazi sve to i dolazi u neposredan kontakt sa svetom i njegovom suštinom.  

  • Otkud igraču ta sposobnost?

Ljudsko biće je rođeno s tim. A kad radi na tome postiže svoju karmu, evoluira i spreman je da se vrati odakle je došao. Vreme ne postoji. Taj zakon svega važi i za pet minuta i za pet vekova. Na tom putu ništa nije zabranjeno dokle god čovek ima potrebu da ide. Ne postoji ni dobro ni zlo, već pitanje kako da razrešiš njihovo nepostojanje, ono što je iznad dobra i zla, jer bez tog razrešenja ne može da se živi. Iako ga nema, ono će doći, jer ga svako  biće  nosi u sebi od rođenja.